Sedmo Poglavlje

„O, u ime Merlina, Saturne - zar ne mozes da podignes prokletu ruku ili nesto!“ Brecnula sam se nebu, dok sam ga posmatrala kroz teleskop, uzasno isfrustrirana i besna.

Zaista, zar zvezde ne mogu biti manje dosadne? Mogu lako da te prevare - da pomislis, ’Ej, ovo bi mogla da bude planeta,’ a onda ti se podsmevaju u lice.

Ostro sam odahnula, gurajuci instrument i grabeci tabelu sa stola jednostavno izmisljajuci pozicije planeta. Posle nekoliko trenutaka ubrzanog pisanja, podigla sam tabelu i zabuljila se u nju - pa i nije bas vristala ’sra*e.’

„Dovoljno dobro,“ promrmljala sam, bacivsi je ponovo na sto i gledajuci kroz teleskop, praveci se da znam sta dodjavola radim.

Napravila sam grimasu jer mi je ruka slucajno pomerila jednu od rucica teleskopa na stranu, zbog cega se kristalno cista slika zamutila. „O, divno - jednostavno divno.“

Prevrnula sam ocima vidno iznervirana, dok sam pokusavala da podesim socivo imajuci problema sa nalazenjem odgovarajuce rucice. Postoji sedam razlicitih zavrtnja, a ja nisam imala pojma sta koji radi.

Posle nekoliko trenutaka razmisljanja slegnula sam ramenima - nece mi biti nista ako ih isprobam sve. Krenula sam sa prvom rucicom okrecuci je na levo i gledajuci kroz socivo teleskopa.

Sve je bilo crno. O. Divna ideja, Endi.

Ne trudeci se da prvu vratim na mesto, presla sam na sledecu rucicu, previse nervozna da bih razmisljala kao racionalno ljudsko bice.

Sra*e. Cisto crno je sada postalo zamuceno crno sa linijskim teksturama.

Divno.

Tesko sam izdahnula, brzo okrecuci ostale rucice kako bih dobila cistu sliku, mada se nije mnogo toga promenilo.

„Fan - je*eno - tasticno,“ zarezala sam, pomerajuci se od teleskopa i gledajuci ga kao da je monstrum.

Cula sam tihi osmeh nekoliko koraka iza mene, tako da sam se odmah okrenula kako bih se brecnula na tu osobu.

Moja grimasa se produbila zbog onoga sto sam videla - Vud je bio naslonjen na ulazna vrata posmatrajuci me sa glupavim osmehom. Tipicno.

„Da li si uvek tako slobodna pri izrazavanju?“ Pitao je polako, dok mu je akcenat odjekivao prostorijom.

Oci su mi se skupile i nisam mogla a da se ne zapitam sta ce on od svih ljudi u Observatoriji ovoliko kasno uvece. „Da li postoji razlog zbog koga si ovde, ili je pracenje ljudi jos jedna od tvojih cudnih osobina koje mogu da dodam svojoj listi?“

On se sarkasticno nasmejao. „Ti imas listu?“

Hladno sam se osmehnula, lupkajuci glavu. „Mentalno.“

Nasmejao se misteriozno, podigavsi jedan kraj usne. „To ne poricem.“

Prevrnula sam ocima i odmahnula glavom, mrmljajuci nesto sebi u bradu i okrecuci mu ledja. Ponovo sam pogledala kroz teleskop, resena da ga ignorisem dovoljno dugo kako bi na kraju otisao, ali sam se susrela sa tamnom i zamucenom slikom.

„O, sra*e,“ promrmljala sam, setivsi se da nije podeseno. Besno sam se odmakla od teleskopa i prekrstila ruke - sta sam trebala da uradim?

„Imas li problema?“

Skupila sam oci, dok mi se teska i nervozna grimasa pojavila na licu. Potpuno sam ignorisala komentar, resena da ga ne uzmem u obzir. Bacila sam pogled na prve dve rucice - one koje su mi napravile nevolju uopste.

Posle nekoliko trenutaka, polako sam prisla i zavrnula prvu, gledajuci kroz socivo. Lice mi se jos vise skupilo - nista. Ponovila sam proces i sa drugom, dok mi je frustracija rasla posto se nista nije desilo.

„Prokletstvo - arrgh!“ Ne razmisljajuci, zgrabila sam prvu rucicu i pocela besno da je uvrcem kako bih dobila neku sliku.

Posle nekoliko minuta nesto toplo mi je dodirnulo ruku, usporavajuci je i okrecuci je u smeru kazaljke na satu. Odmah sam podigla glavu, dok su mi se ledja sudarila sa necim cvrstim sto sam ja brzo ukapirala da su Vudove grudi.

Pogledala sam ga ljutito, spremna da protestvujem, ali sam bila malo ometena zbog njegovog lica, koje je obasjavala mesecina. Na momenat mu na licu nisam videla ni nervozu, ni iritacuju, aroganciju, samo koncentraciju.

Posle jednu, dve sekunde, njegov pogled je pao na moj, posle cega je podigao obrvu, „Nastavi da gledas, moras da mi kazes kada bude bilo cisto.“ Rekao je pokazujuci na socivo.

Mentalno sam odmahnula glavom, skidajuci oci sa njegovih - stvarno moram da prestanem da mu se toliko priblizavam, to utice na mene. „Nisam trazila pomoc.“

Usne su mu se uvile u mali osmeh, dok je ponovo vratio paznju na rucicu koju je uvrtao - onu na kojoj je njegova ruka bila preko moje. „To nisam ni ocekivao - tvrdoglava vestice.“

Otvorila sam usta da mu odgovorim, malo zbunjena zbog toga sto ovaj komentar nije zvucao kao uvreda. Nervozno je pokazao na socivo, dok sam ja prevrnula ocima. „Evo idem, opusti se.“

Sagnula sam se kako bih provirila kroz teleskop, dok mi se na licu pojavila malo ozarena grimasa, posto je slika bila crna i bela. „Malo je bolje, ali i dalje nista ne vidim.“

Promrmljao je nesto kao odgovor i nastavio je da pomera svoju ruku preko moje, mada je posle nekoliko trenutaka pomerio kako bi nastavio na sledecu rucicu, zbog cega su mi se prsti osetili hladno i napusteno. „O - pa nije ni cudno...“

Zelela sam da pitam sta je otkrio, kada sam odjednom osetila njegove grudi kako mi pritiskaju ledja, a obe ruke dolaze preko mojih. Odmah sam pocrvenela zbog njegove blizine i brzo pogledala na obe strane.

Njegove ruke su me okruzile, tako da sam se nalazila izmedju njega i teleskopa. Oci su mi se rasirile zbog situacije, pune soka i nervoze.

„Ova strana regulise socivo, a druga jacinu cini - moras da nadjes savrsenu ravnotezu,“ objasnio je tiho, dok su mu usne bile opasno blizu mog uveta, sto on nije ni primetio dok je nastavljao da cacka rucice.

„O,“ rekla sam tupo, pokusavajuci da sakupim misli, malo zabrinuta zbog nedostatka gadljivosti. Da sam zamislila scenario u mojoj glavi, a da ga nisam dozivela, osetila bih nalet mucnine i besa.

Da, nema nista od toga.

„Vajls?“

„Ha?“ Odgovorila sam, zaboravljajuci svoje misli i odbijajuci da pogledam preko svoga ramena - to bi bilo previse blizu i ne bih se osecala prijatno. Mada se ni sada ne osecam prijatno.

„Rekao sam pogledaj sada,“ ponovio je smeseci se.

„A, da,“ promrmljala sam, prevrcuci ocima i saginjajuci se kako bih proverila sliku, u isto vreme obracajuci paznju da moje telo ne dodje u dodir sa njegovim vise nego sto je sada.

Oci su mi se prosirile, dok mi se osmeh pojavio na usnama. Slika je bila savrsena - zvezde su bile jasnije i blize nego ikada ranije, a planete dovoljno vidjive.

„Stvarno Vude - pa ti si dobar u necemu,“ prokomentarisala sam veselo, zaboravivsi na tenziju, dok sam u zanosu posmatrala nebo - moj zadatak je postao laksi milion puta.

Suvo se nasmejao na moj komentar, sklanjajuci ruke od mojih i udaljavajuci se, zbog cega sam se osetila napusteno. Saberi se, Endi.

„Ti nisi sposobna za normalne komplimente, zar ne?“

Odmah sam se ispravila i pogledala ga preko ramena. „Samo kada su zasluzeni.“

Usne su mu se podigle u osmeh. „A to sto ti pomazem iz dna ove divne duse ne zasluzuje normalan kompliment - ili bar, hvala?“

Divna dusa? Vud? Uh - da li treba da ga podsetim na dvesta samoubica koje me je naterao da radim?

Oci su mi se malo suzile, dok sam nastavljala da buljim u njega. Gledao me je potpuno mirno, dok mi se na licu pojavio mali osmeh. „Jel zelis nesto?“

Lice mu je ostalo isto, ali su mu oci malo zasijale. „Ne, ne zelim.“

„Pa zasto si onda dosao ovde?“

„Ja...“

Osmeh mi se trijumfalno prosirio. „Tako sam i mislila - iz dubine divne duse, kako da ne.“

Pogled mu se ispunio blagom iritacijom, dok je nervozno trljao vrat. „Slusaj, naisao sam na Alisu u zajednickoj sobi-“

„O, boze...“

„- i ona je,“ pauzirao je dok mu se na licu pojavila grimasa, „pa, malo mi se drala - nesto o tome kako te nisam tretirao fer...“

Podigla sam obrvu, tiho ga posmatrajuci. „I da li se ti slazes?“

On je jednostavno stajao trljajuci vrat i gledajuci me ravno u oci. „Pa ne bas.“

Nisam mogla da poverujem svojim usima. „Sta?“

Slegnuo je ramenima zbog moje reakcije, ukrstivsi ruke. „Ne znam sta ima lose u nacinu na koji sam te tretirao - kasnila si, tako da sam preduzeo odredjene mere.“

Hladno sam se nasmejala na ovaj komentar, prevrcuci ocima dok mi se na licu pojavila iznervirana grimasa. „Ti si stvarno idiot, jel znas? Samo ti mozes dati nekome dvesta samoubica i to nazvati fer - i ti si mi neki vodja.“

Sra*e. Znala sam u momentu kada su mi te dve poslednje reci izasle iz usta, da ce biti nevolje - ali opet, bila sam previse tvrdoglava da ih povucem.

Kao i obicno, njegove oci su poprimile tamnu nijansu dok mu je lice bilo zgrceno u grimasu. „Da li ti to ispitujes moju ulogu kapitena, Vajls?“

„Ne, naravno da ne, gospodine,“ rekla sam mu sarkasticno, prekrsivsi ruke i gledajuci ga smireno.

Izgleda da je ovo bio los odgovor, zato sto mu je pogled jos vise ocvrsnuo, a bes mu je igrao u ocima. Prokletstvo, shvatao je Kvidic ozbiljno.

„Znas sta Vajls?“ Pitao je, dok mu je akcenat bio dubok zbog ociglednog besa. „Zeleo sam da dodjem ovde i da se izvinim; zeleo sam da ti kazem da sam mozda i bio previse grub prema tebi samo zato sto sam znao da mozes da izdrzis - ti si bitan deo naseg tima i ne mozemo da dozvolimo da se opustis na pocetku sezone, ali sada...“

Hladno sam ga posmatrala, dok mi se on malo priblizio stezuci sake od besa. „Sada je tvoja jedina nada da se vratis u tim tako sto ces doci na probu opet, a i tada su ti sanse male. Mi ne mozemo da imamo takvu malu razmazenu princezu, koja odustaje kada god pozeli, ne vodeci racuna o svom timu,“ rekao je besno, ubrzano disuci, „pogotovu ako ne moze da postuje svog prokletog kapitena.“

Vazduh je ispunila nelagodna tisina posle njegovih reci. Nakon nekoliko sekundi, jednostavno se nasmejao i nervozno odmahnuo glavom, krecuci se ka vratima, pa niz mracni hodnik.

Posmatrala sam ga dok nije nestao sa vidika, dok su mi oci bile pune besa i ljutnje. Ja nisam imala postovanja? Ja sam bila teret njegovom divnom timu?

Svi su znali da sam imala naviku da napustim tim kada sam bila besna i isfrustrirana - uvek bih se vratila sledeci dan i nikada nisam nista preskocila. Imala sam narav, da - ali bih uvek pazljivo razmislila i pomogla timu. Nikada ih nisam ostavila osim sada, ali je ovo bio rezultat Vudovog odvratnog ponasanja.

Samoubice nisu ni deo toga - uvek me je izdvajao sa nepotrebnim lekcijama i komandama o tome kako nisam savrseno uhvatila Skrivalicu, ili kako ju je on video, gok sam ja bila na drugom kraju terena - pa sam nekako morala i ja da je vidim.

Cak i u toku nasih pobeda, uvek bi prokomentarisao nesto u smislu, ’Pre bismo pobedili da je Vajls bila vise koncentrisana.’ Ja sam bila prokleto koncentrisana, uvek sam u toku igre! Nadjem se u transu, za ime Merlina, ali on i dalje ocekuje nesto drugo.

Uvek nesto vise - nikada nije bilo dovoljno dobro - i ja nemam pojma sta da uradim da bih mu dokazala da je to dovoljno! Letim brze od svih na u timu, hrabra sam i opasan protivnik - jurila bih prokletu Skrivalicu i do Marsa ako treba.

Ali opet - nikada nisam dovoljno dobra. Po prvi put sam stala iza svoje odluke - napustam tim. I ukoliko ne dodje do nekog kompromisa izmedju mene i Vuda, tako ce i ostati.

Zaista, ako misli da mi je lako da ostavim Kvidic, cak i na jednu nedelju - gresi. Nema te stvari na svetu koja se moze meriti sa ovom igrom.

Dakle, ako misli - u svojoj aroganciji i bezobrazluku - da mi ovo lako pada, uopste me ne poznaje.

Uopste.