Prvo Poglavlje

Nikada u svom zivotu nisam osetila toliku mrznju prema jednoj stvari - ili bolje reci, jednoj osobi. Moje zelene oci su sijale od besa, moje usne savijene u bolnu grimasu dok mi je dah bio isprekidan od iscrpljenosti.

Dva sata.

Provela sam dva prokleta sata radeci ove glupe vezbe za zagrevanje, samo zato sto sam zakasnila na trening. Pa dobro, jesam to cinila cesto u poslednje vreme ali imala sam puno posla sa mojim skolskim aktivnostima koje su se skupile.

Stisnula sam vilicu i nastavila da trcim, iako su mi misici protestovali, a srce lupalo zbog nedostatka kiseonika. Glupi Vud. Zaista, nije kao da se nesto vazno desava tokom prvih deset minuta treninga - samo uobicajni govor o drugim timovima i predstojecim mecevima.

Ali opet, bez obzira na moj savrseno dobar izgovor, dobila sam niz lepih vezbi - samoubice, tako smo ih zvali. Kako savrseno.

„Hej, Vajls!“

Moje oci su se suzile bez obzira na jak vetar dok je duboki glas ispunjavao moje usi, skotski akcenat izgovoren tesko i bez greske. Nema sanse u paklu da cu ovom diktatoru dati zadovoljstvo da me vidi ponizenu, ne posle ove kazne.

Zaskripala sam zubima i nastavila dalje povecavajuci brzinu - mogla sam da podnesem to, ne igram ja za dzabe Kvidic. Moja tamna kosa se viorila na jakom vetru i u pozadini sam cula grom koji je najavljivao veliku oluju.

„Vajls, dovedi svoju nedokazanu zadnjicu ovde odmah!“

Nasmejala bih se da sam imala dovoljno daha u plucima. Nedokazanu - kakav idiot! On je bio taj koji me je terao da se malo vise posvetim skoli kako ne bih od profesora dobila ’previse si fokusirana na sport’ govor.

„Vajls, ne teraj me da dodjem tamo!“

„Pa bilo bi lepo da uradis nesto za promenu!“ Razdrala sam se nazad, dok mi je glas bio bez daha i grub zbog nedostatka kiseonika.

Cula sam da se isfrustruirano nasmejao, i zvuk su pratili njegovi besni koraci. Pripremila sam se za svadju koja je neizbezna, spremna da se borim protiv prirodne granice svoga tela zbog svog ponosa - necu prestati dok ne budem zavrsila.

„Vajls - bestraga!“ Brecnuo se on dok mi se priblizavao, ubrzavajuci korak kako bi me uhvatio za ruku. „Ne mogu da te pustim da treniras dok grmi - skolsko pravilo.“

Pokusala sam da se oslobodim njegovog stiska, ali me je drzao previse jako, ucinivsi da ispustim zvuk iritacije dok sam se okretala ka njemu. Buljio je u mene sa karamel ocima, dok mu se kosa viorila na sibajucem vetru.

„Pusti me Vude, nisam jos zavrsila,“ zahtevala sam tvrdoglavo, dizuci bradu kako ne bih izgledala iscrpljeno. Grudi su mi se dizale i spustale velikom brzinom, a kosa mi se od znoja zalepila za lice.

„Vidi, ja licno nemam nista protiv da te udari grom,“ rekao je zvuceci iritirano, zbog cega su se moje zelene oci skupile, „ali to je skolsko pravilo, zato idi pod tus i presvuci se.“

Ja sam jednostavno mrtva-ladna buljila u njega. „Ne. Zelim da zavrsim ovo - ti si me kaznio neposteno, a ja cu da ti vratim tako sto cu uraditi vise.“

Racionalnost i strpljenje mi nikada nisu bili jaca strana.

„Pa to je sve lepo i dobro, zaista - ali ako se ne osiguram da su svi van terena ugrozicu svoje mesto kapitena,“ objavio je, zbog cega su se moje oci ispunile cinicnom nadom.

„Stvarno?“

Njegove oci su se suzile zbog mog entuzijazma. „Da, stvarno - zato odlazi, ili cu te ja naterati da odes.“

Ja sam se jednostavno nasmesila njegovom komentaru, znajuci da imam prednost u ovome. „Zao mi je Vude. Mislim da je bilo tvoje naredjenje da uradim dvesta samoubica, ali ja sam uradila samo sto sedamdeset i dve. Mozda ces sledeci put razmisliti pre nego sto se budes ponasao kao kreten.“

Buljio je u mene smireno, iritiran zbog poznatog izazova u mojim ocima. „Ozbiljan sam Vajls - ja cu te pomeriti.“

Nasmejala sam se nimalo uplasena ovom pretnjom niti tonom njegovog glasa. Nema sanse da mi se priblizi na pola metra, a kamoli da me dodirne. „Ne. Uostalom sta ces da uradis prebacices me preko ram- AAA!“

Prigusen vrisak mi se je pobegao iz usta, kada su njegove ruke iznenada prigrlile moj struk prevrcuci me preko ramena kao vrecu krompira. „Upravo tako.“ Izjavio je sa zadovoljnim osmehom dok sam se ja prevrtala i udarala pesnicama u njegova ledja kao dete.

„Spusti me dole ti prokleti idiote!“ Zarezala sam dok sam pokusavala da se oslobodim njegovog stiska osecajuci se ponizenom - ovo nije lep nacin da se tretira sopstveni Tragac.

„Upozorio sam te vise puta - naravno ti si previse glupa kako bi razumela,“ promrmljao je dok se kretao ka svlacionici.

„Vude - spusti me dole ili odlazim iz tima,“ zapretila sam mu mada sam znala da me je odmah prozreo - znao je da ja prakticno disem, jedem i spavam Kvidic.

Kao i sto sam predvidela samo se nasmesio. “Cak i ako budes otisla ima dosta talentovanih igraca koji bi vrlo rado zauzeli tvoje mesto.“

Oci su mi se skupile od besa i osetila sam se potcenjeno. „Pa dobro, onda odlazim!“

On se zlokobno nasmejao. „Ne, ne odlazis.“

„Da, odlazim!“ Odgovorila sam pre nego sto smo stigli u svlacionicu i pre nego sto me je spustio.

„Dobro.“ Rekao je jednostavno, zbog cega su mi se oci ispunile tvrdoglavim ponosom - sada je gotov. On je mislio da se salim i da necu to stvarno uciniti, ali posto je doslo do toga nateracu ovog idiota da me moli.

Na kolenima.

„Trening sutra - pola sedam ujutru.“

Ja sam jednostavno buljila u njega, potiskujuci bes koji se dizao u meni. „Mozda bi me bilo briga da sam i dalje u timu.“

Prevrnuo je svojim tamnim ocima, i blago odmahnuo glavom. „Prestani vise sa tim glupostima o odlasku, oboje znamo da neces to uciniti.“

Podigla sam obrvu zbog ovog izazova. „Stvarno?“

Dopustio je da njegove oci prelete preko moje iznurene i znojave forme pre nego sto je progovorio. „Stvarno.“

Grizuci usnu u znak protesta, mirnog i tvrdoglavog pogleda odgovorila sam mu. „Pa videcemo.“ Okrecuci se u pravcu ormara, osecala sam se ljuto ali i zadovoljno sobom zbog nacina na koji sam izmanipulisala svadju u svoju korist.

Zeleo on to da prizna ili ne, zabrinula sam ga zbog ove odluke. Nije mogao sebi da priusti novog tragaca ovoliko daleko u godinu, zbog meca sa Sliterinom koji je dolazio.

„Pola sedam!“ Viknuo je, zbog cega sam prevrnula ocima i ignorisala ga. Nema sanse da se pojavim. Bicu iznervirana, anti-jutarnja osoba zakopana u svoj topli i udoban krevet.

Brzo sam dosla do tuseva i pocela sa skidanjem znojave kvidickie opreme. Posto sam skinula i poslednje parce odece, odvrnula sam tus i prilagodila temperaturu vode.

Ispustila sam dug izdah, dok sam sa sebe skidala slojeve blata i znoja. Sipala sam sampon u ruku i napala svoju dugu, kovrdzavu kosu. Ovo je bila jedna od mojih omiljenih stvari u vezi kvidica - dosadna bol posle veoma teskog treninga. MekGonagal je ranije tog dana vikala na mene zbog toga sto sam nesto slucajno zapalila. To nije bila samo moja krivica, i blizanci su bili umesani.

Prevrnula sam ocima na samu pomisao Freda i Dzordza, mada su mi se usta izvila u osmeh kada sam se setila njihovih nestasluka. Nikada nije postojao dosadan trenutak kada sam sa njima, mada sam se posle nekoliko godina vise zblizila sa Dzordzom nego sa Fredom. Ne znam zasto, ali sam se nekako vise slagala sa njim - bio je mnogo manje zeljan paznje nego njegov brat. Umeo je da te saslusa, i bez obzira na broj kazni koje bi zaradio u toku dana, bio je dobar u deljenju saveta. Mada, iako sam bila dosta bliska sa Dzordzom pre bih skocila sa Astronomske Kule nego da mu se potpuno poverim. Blizanci su sa Li Dzordanom bili super, ali bi svaku devojku izludeli posle nekog vremena - imaju previse testosterona. Zato imam i pun krug drugarica koje su najbolje osobe u mom zivotu.

Kejti Bel - racionalna streberka. Kada sam je prvi put upoznala na Hogvorts Ekspresu istog trenutka sam je oznacila kao veoma tihu i stidljivu osobu. Bila sam u pravu... donekle. Dok sam se polako vezivala za ostale devojke, ona je ostala stidljiva i slatka - kakav je samo sok bio kada se konacno oslobodila. Devojka nije normalna kada je sa ljudima koje dobro poznaje, i zato volim sve u vezi nje.

Andjelina Dzonson - buduci Ministar Magije. Ta devojka je autoritativna ali u umerenim kolicinama, zbog cega me uvek podseca da je tu da nas stiti. Ona je ostroumna, osoba koja zna koja se pravila daju prekrsiti, a koja ne. Ali, ako joj dodas jedan Vatreni viski ili dva, transformacija je gotovo histericna - devojka ne podnosi alkohol dobro. Samo pitajte Freda - juri je jos od nase trece godine.

Konacno dolazimo i do Alise Spinet - nasa kraljica lepote sa zlatnim kovrdzama i prelepim osmehom. Ona je tip devojke koju ili volis ili mrzis. Ume da bude pokvarena, uzasna, i neverovatno iskrena. Mi ustvari nismo mogle da se smislimo u pocetku, ali smo uz pomoc Andjeline odlucile da ostavimo sve predrasude sa strane i da se bolje upoznamo. Od tada smo nerazdvojive - koliko god da su moje drugarice urnebesne, ona je na vrhu liste. Besramno, kunem se... zaista besramno...

„Vajls, da li si jos ovde?“

Zatvorila sam oci, zeleci da mogu da ostanem pod tusem zauvek, umesto da se suocim sa frigidnim idiotom koji me ceka. „Da, zato odlazi.“

„Ne mogu da odem dok ti ne odes, zato pozuri - nije kao da imas nekog za koga bi izgledala dobro,“ Vud se brecnuo, zbog cega sam otvorila oci u besu. Bio je u pravu.

Sa tuznim uzdahom sam zavrnula slavine, dohvatila veliki peskir i odmotala ga oko moje mokre forme. Koza mi se odmah najezila zbog hladnog vazduha u svlacionici tako da sam brzo pozurila i obukla odecu.

„Bilo je i vreme,“ prokomentarisao je Vud dok sam mu se priblizavala. Bio je naslonjen na zid kod ulaza, prekrstenih ruku i sa grimasom pricvrscenom na lice.

Bio je po svim standardima privlacan momak, sa tamnim, ocaravajucim osmehom i karamel ocima oko kojih su devojke balavile - stvar je bila u tome sto on to nije ni shvatao. Imao je dubok, navodno „seksi“ akcenat, za koga sam ja licno mislila da je iritirajuc i glup, a i nije postojala sumnja da su mu godine Kvidica ucinile cudo sa telom.

Steta sto je tako arogantan kreten - a da ne pominjem njegovu naviku da kontrolise druge.

„Okej, ovde sam, jeee!“ Rekla sam sarkasticno. „Mozes da ides sada.“

Polako je odmahnuo glavom, a u ocima mu se videlo da je nervozan. „Moram da budem siguran da si bezbedna u zamku.“

Uzdahnula sam vidno iznervirana, prevrcuci zelene oci. „Zasto imam osecaj da ti izmisljas ova pravila?“

„Ocigledno zelim da provodim svoje slobodno vreme sa tobom,“ rekao je ljutito, dok mu je glas bio pun sarkazma.

Svadjali smo se besmisleno dok nismo dosli do Velike Sale. Nasmejala sam se zbog neke njegove preterano arogantne izjave dok sam otvarala vrata. „Vidi, vidi potpuno bezbedna u zamku - to znaci rastanak.“ Rekla sam mu sa entuzijazmom kojim bi mu i dementor to porucio, ignorisuci njegov pogled. Posto sam primetila da nije bilo mnogo ucenika u Sali, zaputila sam se ka zajednickoj sobi.

Pozurila sam do Grifindorske Kule, dok su moje butine glasno protestvovale sa svakim korakom uz stepenice. „Veritaserum,“ promrmljala sam Debeloj Dami, ignorisuci njene pokusaje da zapocne tracarenje. Ucenici svih godina su sedeli na stolicama i pricali o razlicitim temama. Niko od sestenaca nije bio tamo tako da sam se zaputila ka svojoj spavaonici.